Početak priče o čaju

Danas sa tih prostora stiže roba masovne proizvodnje, lošeg i sumnjivog kvaliteta, "obuci i baci", tehnički uređaji koji se svi od reda tamo prave, u skorije vreme i sve ostalo što je bilo moguće napraviti u manje-više uspeloj kopiji izgledom. O sastavu i kvalitetu-to je već druga priča.
Vremena su se promenila i karavani više ne prolaze. Ostali su u magli mistike i romantike, ili kao retka tema za neki film čija je radnja izmeštena u dalju istoriju. Obično ljubavna priča između prelepe žene iz tih delova Azije i nekog pustolova iz Evrope. Sve ostalo se smestilo u priču o "onim" vremenima.
Kako su se zatvorili ovi putevi višemesečnog kretanja ljudi i robe celom Azijom ka Evropi, tako se nekako izgubilo interesovanje za ove vrste roba. Život je postao brz, skoro histeričan, sintetički, instant. Tu nema mesta ritualima ispijanja čaja, uživanjima u sitnim zalogajima egzotičnog ukusa, nošenju svile koja se ručno pere u blagim šamponima. Ko to uopšte još radi ?!
Poneko, ko pripada sekti hedonista, svoju svakodnevnicu organizuje tako da se nađe barem jedan sat mira za uživanje, ako ništa drugo u izlasku Sunca.

Sad o čaju, potpuno potisnutom napitku sa skoro svih prostora, osim upornih Engleza koji se trude da očuvaju tradiciju, eventualno nekih Rusa, Turaka, naravno-dalekoistočnih naroda, i to je to. Srbi uglavnom čaj piju kada su bolesni, od nekog lekovitog bilja, što jeste dobro, ali ostaje na nivou: Pijem čaj samo kada sam bolestan. Rekao mi je lekar.
Postojbina čaja je Kina. Tamo su to žbunasto bilje uzgajali pre više od 3000 godina . Prvobitno je imao značenje lekovitog sredstva. Tek u vreme velikog mislioca Lao Cea , čaj je dobio karakter sličan onome koji ima i danas. U vreme Ming dinastije je počela priprema napitka sa prokuvanom vodom koja je ostala do danas ista.


Delovanje čaja je dugo mistifikovano, od osećaja sreće i blaženosti, pa do verovanja budističkih monaha da je čaj energetsko piće koje im daje snagu da izdrže duge sate meditacije.
Činjenica jeste da, uzavisnosti koji je deo biljke u pitanju, čaj sadrži oko 4,5 % kofeina, kasnije krštenog i kao tein.

Najlepša ceremonija pripremanja i ispijanja čaja je izum Japanaca, 800 god. p.n.e. Puno kasnije od Kineza, oni su od toga napravili čitavu umetnost koja kod njih ima značenje čistoće, harmonije, mira. U zen-manastirima je prvobitno pripreman na način koji se posle preneo, prvo ka plemstvu, a potom i ka običnom svetu. Jasne i jednostavne forme ambijenta za ispijanje čaja su definisale kompletan život Japana i Japanaca, od arhitekture, uređenja vrtova, dizajna upotrebnih predmeta.


Kako god, u svim kulturama i među svim narodima, kako je stizao, čaj je bio prvo privilegija plemstva, zbog cene i količine koja je stizala na tržište, a tek puno kasnije je ušao u svakodnevnu upotrebu.
Katarina od Bragance je u 17. veku donela, udajom za kralja Čarlsa II, na engleski dvor svoje oduševljenje čajem i kraljevsko vreme ispijanja čaja je rođeno kao Five O`Clock Tea. Tradicija koju i danas neguje veliki broj Engleza.
Kad se već pomenuše Englezi, isti su zahvaljujući prapočecima industrijske špijunaže došli do vrednih informacija o uzgajanju, branju, sušenju , spremanju čaja, pošto je Kina bila potpuno zatvorena u tom smislu. Nikome nije bilo dozvoljeno ni da se približi poljima čaja, a o procesu proizvodnje da se i ne priča.
Ono što su Englezi "preuzeli" od Kineza, preneli su u svoje tadašnje kolonije: Indiju, Cejlon, a kasnije i u Afričke zemlje. Zauzimanjem Hongkonga, prekinuli su kineski monopol u proizvodnji i trgovini čajem.

Razlika ovih priča jeste da Kinezi i danas prvenstveno gaje zeleni, a Englezi i njihove nekadašnje kolonije, od početka prvenstveno crni. Kaže se da to ima veze sa evropskom ljubavlju prema slatkišima koji se, šećer, mleko, keksi, kolači, lepo slažu uz crni čaj. Osim toga, crni čaj je više po evropskom ukusu u odnosu na prilično neobičan ukus zelenih vrsta čajeva.

Kako god da je tekla priča o čaju kroz vekove, ona se negde istanjila, primat su odavno uzeli kafa, gazirani i negazirani napici, sve što može da se pije spremljeno u nekom kafeu "za poneti", iz plastičnih čaša koje drže toplotu, sa raznoraznim dodacima, plastičnih boca koje imaju oblik ženskog tela, iz konzervi-još ponajgore.

Sesti negde na miru, popiti šolju pažljivo pripremljenog čaja iz neke lepe šoljice, serviranog barem uz jedan puter - ili cimet-keksić, popričati sa nekim ili pročitati novine, neku stranicu knjige ili jednostavno gledati prolaznike-to je skoro potpuno nestalo iz naših života kao preterani luksuz, košta tako malo, a daje tako mnogo!
Srećom, još ima entuzijasta koji drže prelepe čajdžinice sa bezbroj vrsta čajeva, šolja, sitnica za pripremu tog napitka. U njima vreme teče drugačije, ljudi ne viču kada pričaju, zainteresovani su za svoje sagovornike, uživaju mir koga već ispred vrata više nema. Upadnete u paralelnu stvarnost i opustite se, a da pritom ne morate daleko da putujete ili da potrošite mnogo novca.


To je, osim ukusa, i najveća vrednost rituala ispijanja čaja.

Caelestia CS


© 2015 CAELESTIA I All rights reserved